Ko o če­mu, di­rek­tor o nor­ma­ma. Za­i­sta mo­ram pri­zna­ti Se­a­du Đo­ka­ju, di­rek­to­ru JU Mu­ze­ji i ga­le­ri­je Pod­go­ri­ce u či­jem je sa­sta­vu Mu­zej Mar­ka Mi­lja­no­va, gdje sam za­po­slen, da je maj­stor u za­mje­ni te­za, ali isto ta­ko u re­a­go­va­nju od 4.7.2018. go­di­ne u dnev­nom li­stu „Dan”, u ve­zi sa otvo­re­nim pi­smom or­ga­ni­za­to­ri­ma uru­če­nja na­gra­de „Mar­ko Mi­lja­nov”, da br­ka ter­mi­ne. On na­vo­di „unu­tra­šnja ko­re­spon­den­ci­ja iz­me­đu po­slo­dav­ca i za­po­sle­nog”, pa is­pa­da da se­be pri­ka­zu­je kao pri­vat­ni­ka, a ne pred­stav­ni­ka po­slo­dav­ca – jav­ne usta­no­ve, ili se jed­no­stav­no sa svo­jom ulo­gom di­rek­to­ra sa­ži­vio. Uglav­nom, di­rek­tor se u svom de­man­ti­ju bra­ni prav­nom ter­mi­no­lo­gi­jom po­vr­šno.
Uvje­ren sam da je nje­gov po­stu­pak naj­vi­še iza­zvan na­gra­dom ko­ja je pri­pa­la mi­tro­po­li­tu Am­fi­lo­hi­ju. Ne sa­mo zbog ani­mo­zi­te­ta, već i za­to što je vi­dio šan­su da na­pa­di­ma na nje­ga, po­sred­no, stek­ne po­e­ne. Ja ne znam ni­ko­ga da je, na­pa­da­ju­ći mi­tro­po­li­ta, do sa­da ste­kao sla­vu!? Ja sam sa­mo bio pred­vi­đen za ko­la­te­ral­nu šte­tu. Da ni­je imao zad­nju na­mje­ru, za­što Đo­kaj ni­je do­šao lič­no, kad je već ra­ni­je sa­znao iz me­di­ja, i u brk im skre­sao - i la­u­re­a­tu i ora­ga­ni­za­to­ru, već se na me­ne oko­mio? Naj­kra­će, taj nje­gov akt ko­ji mi je upu­tio u ve­zi sa na­ve­de­nim je bio pri­je­te­ći, kao i mno­ga ra­ni­je, pa sam upu­tio pi­ta­nje or­ga­ni­za­to­ri­ma za­što ga ni­je­su pi­ta­li za do­zvo­lu i šta ima u to­me ten­den­ci­o­zno (za­ni­mlji­vo, kul­tur­na ma­ni­fe­sta­ci­ja i kul­tur­na usta­no­va tre­ba da tra­ži do­zvo­lu za „mir­no” odr­ža­va­nje kul­tur­nog do­ga­đa­ja; do sa­da sam čuo da se to tra­ži sa­mo u po­li­ci­ji za sku­po­ve vi­so­kog ri­zi­ka)!? Jed­no­stav­no, di­rek­tor i nje­gov po­moć­nik se, po mom mi­šlje­nju, u ovoj obla­sti ne na­la­ze!
Ne­po­zna­va­nje ma­te­ri­je oni na­do­mje­šta­ju tre­ni­ra­njem stro­go­će, i to nad sko­ro sto­pro­cent­no vi­so­ko­o­bra­zo­va­nim ka­drom, gdje su dvo­je dok­to­ri na­u­ka i šest sa ma­gi­stra­tu­rom. Po­če­li su sa mnom jer su mi­sli­li da sam naj­sla­bi­ja ka­ri­ka u re­du za­po­sle­nih, jer ne pri­pa­dam vla­da­ju­ćoj struk­tu­ri. Sma­tra­li su da će mo­jom kom­pr­o­mi­ta­ci­jom za­stra­ši­ti dru­ge. Slu­ži­li su se svim pro­pa­gand­nim sred­stvi­ma
Me­đu­tim, oni su u kon­flik­tu sa ve­li­kim bro­jem za­po­sle­nih. Iza me­ne sto­je re­zul­ta­ti i is­ku­stvo, kao i osta­lih mo­jih ko­le­ga. Po­red šest na­uč­nih knji­ga, ra­do­va iz mu­zej­ske dje­lat­no­sti, broj­nih struč­nih čla­na­ka i me­đu­na­rod­nih sku­po­va (je­dan od njih je o an­tič­kom Me­du­nu ko­ji mi je in­spi­ra­ci­ja i pre­o­ku­pa­ci­ja u da­ljem struč­nom ra­du i na­uč­noj kri­ti­ci!). O mom ra­du i po­na­ša­nju pre­pu­štam da go­vo­re svi ra­ni­ji di­rek­to­ri Mu­ze­ja i, bez ob­zi­ra šta će re­ći, bez raz­mi­šlja­nja i či­ta­nja ću pot­pi­sa­ti.
Ka­ko Đo­kaj na­gla­ša­va, da ni­je „vri­je­đao moj pro­fe­si­o­nal­ni i lič­ni in­te­gri­tet “ i ne „pre­ko­ra­ču­ju­ći ovla­šće­nja“, mo­gu sa­mo da se gor­ko na­smi­jem, jer sve što je mo­gao da uči­ni da me ši­ka­ni­ra na po­slu uči­nio je i da­lje či­ni, a što sam ja imun na to, dru­go je pi­ta­nje: ra­dim u ne­nor­mal­nim uslo­vi­ma bez gri­ja­nja i hla­đe­nja, u me­mli i za­gu­šlji­vo­sti, idem na po­sao (tri­de­set ki­lo­me­ta­ra dnev­no) bez na­dok­na­de amor­ti­za­ci­je sop­stve­nim auto­mo­bi­lom, uglav­nom, jer mi je sa­mo dao na­dok­na­du u vi­si­ni auto­bu­ske kar­te, a auto­bu­sa ne­ma i ne­re­dov­ni su, ta­ko da ne mo­gu ni­ka­ko sti­ći auto­bu­som i od­go­vo­ri­ti nje­go­voj na­red­bi da po­štu­jem rad­no vri­je­me od 8 do 16 ča­so­va. Za­tim, pra­ti me, po­ku­ša­va da uho­di, pra­ti ka­me­ra­ma i to pre­ko tre­ćih li­ca, od­no­sno po­seb­nog pred­u­ze­ća, što je ne­vi­đe­no još od do­ba In­for­mbi­roa. Me­đu­tim, o to­me će­mo na dru­gim re­le­vant­nim adre­sa­ma i in­stan­ca­ma, jer se zna ka­ko se kva­li­fi­ku­je ta­kvo dje­lo.
O po­ri­ca­nju ani­mo­zi­te­ta pre­ma Srp­stvu od stra­ne istih ru­ko­vo­di­la­ca ne­ću go­vo­ri­ti iz lič­ne po­zi­ci­je, ja sam na to već i na­vi­kao i pri­je i sa­da. Po­ku­ša­vam da se po­na­šam u skla­du s onom Mon­te­skjea: „Pr­vo sam čo­vjek, slu­čaj­no sam Fran­cuz!“ De­man­to­va­ću ih na dru­gi na­čin i dru­gim či­nje­ni­ca­ma. Po­me­nu­ti ru­ko­vo­di­o­ci se od­no­se pre­ma Mu­ze­ju Mar­ka Mi­lja­no­va ne­do­ma­ćin­ski.
Zgra­da Mu­ze­ja, gdje je bo­ra­vio naj­po­zna­ti­ji i naj­slav­ni­ji Kuč i gdje je na­pi­sao svo­ja dje­la pro­pa­da, ru­i­ni­ra se, uru­ša­va se. Pe­ri­o­dič­no ri­jet­ko šmin­ka­nje sa kan­tom far­be i po­la ku­bi­ka da­ske sa­mo su Po­tem­ki­no­va se­la. Mu­ze­a­li­je ne­pro­cje­nji­ve vri­jed­no­sti se uni­šta­va­ju u ta­kvim uslo­vi­ma. Po­stav­ka Mu­ze­ja sa­da tre­nut­no dje­lu­je sa­bla­sno, jer su ne­ki po­zajm­lje­ni eks­po­na­ti od­ne­se­ni, a ne­kad po­zajm­lje­ni ko­ji su pri­pa­da­li Mu­ze­ju, ne vra­ća­ju se. Zar ni­je ovo ani­mo­zi­tet pre­ma Mar­ku Mi­lja­no­vu kao is­tak­nu­tom Sr­bi­nu, a da ne go­vo­rim o bri­sa­nju nje­go­vih iz­re­ka, me­đu ko­ji­ma: „Di­je­le se Sr­bi na ko­ma­de...”, pri­je ne­kih dva - tri mje­se­ca od stra­ne istog Đo­ka­ja i Pe­jo­vi­ća. (Ne­će se valj­da po­zva­ti na na­ru­ša­va­nje stal­ne po­stav­ke i autor­stvo, što je dav­no na­ru­še­no i sa tim i bez to­ga!?). Mar­ko Mi­lja­nov ne pri­pa­da sa­mo Sr­bi­ma, već i Cr­no­gor­ci­ma (a da je sre­će to je isto). Naj­kra­će, Mar­ko je lič­nost uni­ver­zu­ma.
Na kra­ju, za sve ovo ne sno­se sa­mo od­go­vor­nost dvo­ji­ca pro­zva­nih i glav­nih, već smo svi kri­vi ko­lek­tiv­no, i mi za­po­sle­ni, i oni ko­ji su ih po­sta­vlja­li, i oni ko­ji ih nad­zo­ri­šu (re­sor­ni se­kre­ta­ri­jat kul­tu­re), i po­seb­no Ku­či ko­ji to (čast iz­u­ze­ci­ma) - ne­ki čak pre­ćut­no po­dr­ža­va­ju, a dru­gi ne­za­in­te­re­so­va­no po­sma­tra­ju.
dr Vu­kić Ilin­čić, isto­ri­čar mu­zej­ski sa­vjet­nik i ku­stos
Mu­ze­ja Mar­ka Mi­lja­no­va